„Трифун Патрикејев из познатог кнежевског рода био је дворски соколар цара Ивана Грозног. За време лова у једном од предграђа Москве, цар је изгубио свог омиљеног северног сокола и наредио младом Трифуну да га нађе за три дана. У противном му је претила сигурна смрт. Након два дана неуспешног тражења, соколар је сео испод једне јеле да се одмори и задремао. Тада му се у сну јавио Св. Мученик Трифун на белом коњу са соколом у руци и проговорио: „Устани, узми овог сокола и слави Бога”. При томе је указао на место где је соколар могао открити изгубљену птицу. Младић се пробудио, кренуо је да је тражи и остао веома зачуђен кад је нашао на врху једне јеле као што је рекао Светац. Дозвао је сокола‚ а он је слетео на његову руку. За успомену на ово чудо, Трифун Патрикејев је саградио параклис, а нешто касније и цркву поред њега. У њој се налази занимљива фреска – Св. Трифун са белим соколом у десној руци. Ова занимљива прича показује да су Свеци били покровитељи соколара.”
Два се орла на планине бију
Два се орла на планине бију.
Едан вика моја је планина.
Други вика моја је старина.
Сас нокти си очи повртеше.
Сас кљунице главе покидаше.
Па потече река руменија,
па отече у црне тамнице.
У тамнице нигде никој нема,
само један Ђура Тамничарац,
и при њега два сиви соколи.
Проговара Ђура Тамничарац:
''Еј бре сиви соколи.''
Проговара два сиви соколи:
''Еј бре Ђуро Тамничарац!
Ел ни раниш тавру да ни чиниш?
Ел ни раниш на далеко да ни праћаш?''
''Ја ви раним да ви праћам у моји дворови.''
''Јучер смо били у твоји дворови,
туде нема нигде ништа.
Само три дрва огорела,
и на њи до две, до три кукавице.
Една кука никад не стањује.
То је њојно мило дете.
Друга кука ујутру, па навечер.
То је њојна мила мајка.
Трећа кука кд год се сети.
То је њој мили муж''.