Матер Слава – птица. Најстарији митови говоре о постанку у чијем средишту је Богиња птица или богиња која лети, из чијег јајета ће се излећи сав живи свет, али из кога ће настати планете, звезде и друге твари. Имена ове богиње поред грцизираног имена Еуринома сачувана су у разним верзијама, код Руса и већине Словена Матер Сва или Матер Слава. Код Срба Рода, Кумрија – гугутка, Бијела пчела, Бела голубица. Мајка богова појављиваће се у митовима и у другим именима, као Црнокрила Ноћ, Свевишња, као риба Дагона, у бајкама Златна рибица, Змија итд. Она ће се појављивати у четири своја лика, а данас је најчешће препознајемо у тројној улози како управља Јавом, Навом и Правом.
Овај календар је настао током развоја „културе облутка“ на простору Подунавља, а врхунац те културе препознајемо у култури Лепенски Вир. Открићем живота у јајету започета је ова прича. У митологији и веровању народа посебно место има прво јаје – проносак. Оно са даје мушком детету да поједе, па кад порасте да буде први међу људима. У Херцеговини проносак се разбије и сва чељад у кући намажу очи да их не би болеле. Проносак се користи и у чарању против града. Јаје се употребљава и као жртва у разним ситуацијама. Што се тиче Ускрса, слављење и фарбање јаја је толико оптерећено хришћанским веровањем да о томе нећемо посебно говорити. Коротна јаја (офарбана у црно ако је кућа о Ускрсу у жалости) се износе на гробове предака.

Чудотворно пиле – грифон је митолошка животиња која је у древним веровањима код Срба имала важну улогу у служби добра. Она је уздизала добре људе у велике висине, а лоше људе би са висине пуштала да падну и разбију се и онда би их прождирала. Ова животиња се легла из јајета које снесе црна кокош без белега, или певац који наврши одређен број година (седам, девет, дванаест). 

Месец роде. Негде на овим просторима, Матер Сва у свом прибитку, изнад великог црвеног облутка, са јајетом под пазухом, загледана у јужно небо из чије даљине се чује клепет крила и гласови које само она разуме, седи између два орла или сове, које је сама излегла прошлих времена испод пазуха и прориче окупљеном народу. Ових дана устала је пре сунца и пробудила своје племе и причестила, јер није добро да птица која управо долеће превари (пребије), или да омрси, јер онај кога рода, коју чекамо, ласта или кукавица, превари наштину, крчаће му црева, смрдеће му из уста, а девојка се те године неће моћи удати. Ево управо долеће Лелек, света птица рода, родитељица, доноси срећу. Матер Сва пита народ какве је боје: Да ли је бела? Сви у глас одговарају: Није, него је чађава! Добро је, одговара она, биће родно лето!!! Народ се диже на ноге да поздрави роду, јер онај ко је на ногама кад рода долеће, биће здрав те године, а ко лежи, биће болестан. Граја народа који поздравља роду заглушила је глас Маје, која је и даље прорицала.
Овако би почињало ново лето, доласком рода. Народ у нашем крају верује да је рода постала од човека и да ју је грехота убити (14. стр.51). Она је света птица, јер сваке јесени иде у хаџилук и у пролеће се враћа. Није редак случај да се по нашим крововима кућа и кошара гнезди рода. Стари Београђани памте, док је Србима боље ишло, на оџаку старе Доситејеве школе, у сред Београда рода је свила гнездо у коме су се излегле генерације рода (14. стр.51). Ако рода брижљиво наткриљује младе у гњезду, биће кише. Рода се не сме убити нити њено гњездо растурити.

И ластавица припада првом месецу нове године. И ја припадам овој птици, она је тотем мога рода (племена). Раширено је веровање да су ластавица, кукавица и змија три сестре, онога Лазара што га је Христос четврти дан после смрти из гроба подигао (14. стр.21). Ластавица се често доводи у везу са сунцем. Прича се како је некада на небу било три сунца, па је два змија испила, а треће је ластавица сакрила под своје крило. Зато је благословенија од сестре јој кукавице. И она исто кука само својим гласом и зато ове две птице је грехота убити. (14. стр.23) Ластавица се гнезди у кругу људских станишта и верује се да оној кући на којој прави гнездо доноси срећу. Зато готово код свих народа ласте се свечано и жељно дочекују. Гром не удара у кућу на којој је ластавичије гнездо. Ујутру, у овом месецу, треба чим устанете, нешто ставити у уста или попити мало воде да вас ласта, рода или кукавица не превари и прва се јави. Ласта је симбол плодности и чистоће.

Још једна птица, кукавица је симбол почетка новог лета и припада првом месецу у години. По свом карактеристичном гласу (ку-ку) добила је своје име у свим словенским језицима, па и у већини језика. Од свих веровања најчешће је оно које говори да је кукавица била девојка и кад јој је умро брат јединац, кукајући за њим претворила се у кукавицу. У Алексинцу се прича како је сестра имала краставог брата па га је жалила. Тако једном усни неку прилику и ова јој рече шуму у којој има извор. Ако јој се брат окупа у том извору, излечиће се. Она наговори брата да оде да се окупа у том извору. Он пође и успут обележи дрвеће крвљу од краста да би се умео кући вратити. Али падне киша и крв сапере, и он не нађе пута натраг. Сестра пође да га тражи и како га није могла наћи, умоли бога да је претвори у птицу, како би могла даље тражити. Бог јој услиши молбу и она и данас лута шумом и кука за братом (14. стр.4). У народу верују да кукавица кука од Лазареве суботе до Петрова дана. Верује се, да су кукавице кћери цара Лазара које у име сестара кукају за погибијом браће девет Југовића на Косову. Задржало се и старо веровање да се у јесен кукавица претвара у јастреба, копца, а понекад и у орла и гаврана.
Данас када говоримо о календару који је настао у палеолиту, не можемо тачно одредити трајање месеци, јер видели смо да зависе не само од климатских токова и констелације небеских тела, већ и од дана долетања рода, значи не свуда у исто време. У месецу роде устоличаван је нови краљ, а стари је био жртвован и приношене су жртве за плодност. Овом тајном управљала је Богиња Мајка. Месец Роде, птице пролећне равнодневнице завршавао би се у ноћи пуног месеца око 18. априла и наступио би месец препелице.

Месец препелице. Други месец препелице или јаребице је месец љубави и распеваног пролећа. Ове птице долазе у наше крајеве кад храст олистава и доносе лепо време и пролеће. Својим понашањем и цвркутом препелице, јаребице, наговештавају обреде плодности па су и симболи женствености и љупкости као и ускрснућа – поновног рођења. Њихово месо, иако табуисано, у јелу је афродизијак, изазива љубавну похоту. Касније ће ове птице добити негативну симболику због своје еротске репутације. Хришћани, што је и разумљиво јер ове птице припадају паганској симболици, сматрају их симболом искушења и пропасти, опседнутим демонима. Овом месецу припада голуб дупљаш, гнезди се у дупљама, јер има карактеристичну песму, коју народ прихвата као наредбу, да сеје поврће. А прво се сеје лук, јер овај голуб гуче; сиј лук! сиј лук! сиј лук! тако знају да треба лук сејати. У складу са симболиком препелице – јаребице, голуб својим гукањем позива на поштовање морала. Народ кад слуша гукање голуба гриваша преводи његову песму овако: „Ко ту седи, у густој међи, на туђој жени? Шта ти ту чиниш, проклети попе, код туђе жене, код туђе деце?“ (14. стр.37).

Месец патке. Трећи месец би почињао вероватно у ноћи пуног месеца око 16. маја по нашем календару. Овај месец би припадао патки, гуски, лабудовима, шеви и дрозду. Свака од ових птица својим понашањем говори о јединству земаљског и небеског света, израженом код лета шеве, због својих високих узлета и наглих падова према земљи где свија своја гнезда, а својом песмом шева изазива радост.
Гуска је веза дивљине и човека, тиме што по узору на птице из претходног месеца носи архаичну симболику. Својим кретањем поручује девојкама да не узмичу пред изабраником и нека му предају своју чедност. У народу се често чује од младића кога одбије девојка за плес, да јој овај узврати : „Гуско једна!“. Зато су гуске и патке због своје везе са партнером, стално иду заједно, симбол брачне везе и брачне среће. Оне су непогрешиви водичи кроз живот, добро се сналазе у води, на копну и у ваздуху. Гуске су сунчане животиње као и шеве.
Дивљу патку глувару, припитомљену још у праисторији, њена фенолошка правилност чини календарском птицом. Ове птице одлазе почетком зиме, а појављују се чим се лед почне топити. Овакво понашање није било тешко запазити, па је наша Матер Сва могла по њој прорицати време оживљавања вегетације, родност и плодност због њене везе са партнером. С обзиром да су људска станишта била крај воде, водени птичији свет био је близак палеолитском човеку. Хранљива јаја и врло укусно месо, висока плодност и погодност за припитомљавање, гајење и размножавање.
Овом времену припада и кос – косовка , птица из породице дроздова, за коју се верује да је научила људе говору, јер њена песма својим звуком, ритмом и лепотом подсећа на љубавни разговор. Предвече, кад испраћа сунце, њена песма божанске лепоте подсећа на говор о богу и његовој моћи, а када свиће у рано јутро, пред излазак сунца, приповеда о божанској љубави према роду. Њену песму највише разумеју свети људи и заљубљене девојке.

Месец орла. Четврти месец је месец орла, царића и петла. Ово је месец сунца јер је тада сунце најјаче. Орао је његов симбол. Петао га најављује јутарњом песмом и он је симбол богова сунца. Царић својом веселом песмом најјаче пева при изласку сунца и сматра се царем међу певачицама. Орао је у хералдици задржао своје место још од Матер Све, сада као двоглави Бели орао симбол је царске и божје моћи, али и као црни орао симбол је ратничке снаге (Немци, Албанци). Код Срба беле боје, код Руса златне боје, а и код неких других словенских народа симбол је сунчеве снаге, светлости и истине. Орао је представник Сварога на земљи и симбол Видовог дана и сунцостаја, он је цар међу птицама. Мада постоји прича да орао и није цар међу птицама, него птица царић, која се беше сакрила под орлово крило, па кад се пред богом орао такмичио за престо, и кад је највише узлетео од осталих птица, он застане уморан, а царић излети испод крила одморан узлети више и постане цар птица пред богом. Ипак у народу још увек постоји веровање да је грех убити орла. Верује се да орао дуго живи и да се подмлађује мењањем перја, а други опет да се подмлађује водом са Јордана. „Јер веле кад остари, иде на Јордан на воду, тамо се воде напије и одмах се подмлади (14.стр.46). Лој од орла је добар против реуме, а канџе су добре против урока, па се пришивају малој деци, нарочито мушкој, да им зле очи не би наудиле. Јаје орла је добро за заварчивање. 

Месец јастреба. Пети месец почиње у ноћи пуног месеца око 13. јула и припада јастребу, копцу и ћуку (врста сове). У овом месецу ове птице се оглашавају карактеристичним писком. Јастреб и кобац, из породице орлова, дању, а ћук, из породице сова, ноћу. Велики су непријатељи птица певачица те оне у овом месецу престају да певају. Велики број птица страда у канџама ове три птице. Јастреб и кобац су весници јесени и сматрају се соларним птицама, симболима сунца. У античком добу јастреб је Аполонова птица. Ове птице о Петровданском посту пиште на небу. Наводно, кад је бог стварао свет, он нареди орлу да очисти изворе. Орао (јастреб, кобац) очисти изворе и пође да каже богу, успут сретне свраку. Она га приупита куд је пошао. Он јој све исприча. А сврака му рече: „Куд ћеш такав блатњав пред бога, него се опери!“ И док се он чистио од блата, сврака се намаже блатом и прва пред бога и каже да је она очистила извор. Бог видевши свраку сву умазану, а орла чистог, поверује свраки и прокуне орла да по највечим врућинама воде не окуси. Зато ове птице у овом периоду цвиле на небу од жеђи.

Ћук је птица из рода јејина (сова) и у главном се чује ноћу. У једној причи се говори да је ћук постао тако кад су се делила два брата око земље, па старији брат ископа рупу и у њу стави свога сина, па кад ујутру буде и дође са братом да упита земљу чија је, да му син из земље одговори „твоја сам“. Син послуша оца, али се у земљи претвори у кртицу. И кад је отац следеће ноћи дошао да га откопа, он не нађе сина, него кртицу. И од тада отац ноћу обилази шуме и тражи сина. Бог га је претворио у ћукавца и тако дан- данас ноћу тражи сина и виче: ћук!ћук!ћук! (14. стр. 41).
Народ верује да у крају где се чује ћук да ноћу ћуче, нечија жена или девојка је остала у другом стању, али не са својим другом. Ово је разумљиво ако се зна да је ово време подесно за швалерацију, лепе, топле и звездане летње ноћи па се љубавници проналазе у природи помоћу овог звука који се најлакше имитира.

Месец голуба. Седми месец је месец голуба и кумрије (гугутке), почиње око 10. аугуста, у ноћи пуног месеца. То је време преображаја природе. У праискону ове птице су имале симболику духа богиње. Еуринома се претворила у голубицу. А кумрији се обраћамо као Богородици, „Маријо, мори кумријо“. То је време успења Маје Златиборке (убирање хлебног зрна), а Дајбог се жени Мораном. Обе ове птице народ сматра светим птицама и грехота их је ловити и убијати јер су благородне. Сакупљају се на гумнима после вршидбе. Зрно је атрибут Златне Маје, а Велика Мајка се претворила у голубицу. У овом месецу се и данас слави Богородица. Добро је у кући хранити голуба јер доноси срећу, то важи и за кумрију. Ако се голубови перушају и бишту као кад се купају, биће кише. Биће кише и ако се касно врачају из поља. Голубије срце се користи као лек, а у Копривици, данас у Хрватској „девојка која хоће да је неки младић заволи и ожени, распори живог голуба, извади му срце, па га посуши на сунцу, истуће на прах па га даде појести у колачу или попити у вину оном младићу, па ће он за њом лудовати“ (14. стр. 38).
Кумрија, или како је другачије народ зове гугутка или грлица, припада породици голубова. Тврди се да су њена природна станишта у Индији и североисточној Африци. Али она је код нас антропоморфизована птица, постала од људи и сматра се светом птицом. Нарочито је поштују муслимани. Пуно је верзија да је гугутка била људско биће па ју је бог претворио у кумрију.Тврди се да се доселила у ове крајеве са Турцима, ја не верујем.
У врањанском крају се прича: „Била је то лепа девојка. Турци су је гонили да се потурчи, али она никако није хтела. Они јој потурче брата и назову га Немет. Она је за братом кукала: Гут гуте! Немете! Због тога је Турци обесе. Огрлица коју она има око врата траг је од конопца којим је вешана.“ (14. стр. 34).

Месец свраке. Месец јесење равнодневнице припада свраки и сеници и почиње 8. септембра. У народним причама свраку је створио ђаво од своје пљувачке и оставио је да чува сунце током Михољског лета, после кога сунце нагло слаби. А већ смо испричали и како је преварила орла да би се додворила богу; али је бог открио превару и проклео је да врше трње. Сврака због своје брбљивости, сматра се птицом песника,а овај месец се сматра и месецом песника, зри грожђе и друго воће, почиње да превире у алкохол и изазива пијанство код оних који га једу. Зато је сврака жртвована Дионису, због вина, да би се уз вино језици развезали и открили тајне.

Сеница, као и сврака, у овом месецу предосећа јесење дане и приближава се човечијим стаништима. Чворци и још неке селице у јатима се окупљају и нападају усеве и винограде што наговештава промену времена.
Месец ждрала. Осми месец је месец ждралова, патака, гусака и рода. Ово је месец када се завршава седам родиних месеци, рекосмо да је родила седам синова. Почиње друга половина године од бербе јабука и одласка роде до Ускрса, празника јаја и повратка роде. Кад птице селице полете, то је знак да убрзо долази зима. Кад ждралови лете на југ, народ процењује, ако лете у јатима, биће велика зима, а ако лете у поретку, биће блага зима. Због поретка којим долећу или одлећу народ их одушевљено дочекује и испраћа.“Путуј ждрале с мора на Дунаво“ или „Путуј ждрале с Дунава на море“.

Месец сове. Месец сове почиње око 3. новембра. Ово је месец богиње живота и смрти и смрти у животу коју представља сова, која симболише одлазак богиње (рода одлази на југ) јер се сова повлачи са дневне светлости, лови ноћу. Симбол је сете и туге пред суморним јесењим данима. Као месечева птица она је водич душа на онај свет показујући у правцу земаља залазећег сунца. Она припада прецима и као таква симбол је мудрости и искуства. Она је амблем муње на краљевским барјацима и атрибут богиње Атене, супротна орлу Аполону, Атенином брату. Верује се да је сова постала од жене. „Кажу, све су птице биле девојке, и све су спремале дарове за удају, само је једна била лења и није хтела спремати. Кад су је испросили она зађе ноћу, па овде украде чарапе, онде кошуљу, и тако накупи доста дарова. Али на свадби девојке познадоше свака своје дарове, па се пожале богу и бог се наљути те је претвори у јејину (сову) (14.стр. 40). Сова је била атрибут богиње Лилит, прве Адамове жене. Она је била молитвена птица, лешинарска богиња смрти и регенерације. Она је касније постала вештица, па је била врло моћна (11. стр.55).

Месец гаврана. Око 1. децембра, у ноћи пуног месеца, почиње месец гаврана, вране и чавке. Због своје црне боје, врана је више птица ноћи и совиног месеца. Ово је месец када се вране и чавке у јатима окупљају и бучно гачу, јадикују за годином која у овом месецу умире. Ово је месец гаврана. Он је птица лошег предзнака, извештава о смрти ( у овом случају о смрти године). Он је божански посланик, извештава Ноја да ли се земља појавила. Гавран је као и орао и лабуд један од ликова сунца. Он је птица Аполона, а врана Аполонове сестре Атене. Гавран је и Перунов гласник. У Жепчу је забележена прича „да је гавран био најпреча птица код бога, и бјељи од снега, али кад је био потоп, Бог (Ноје) га је послао да види има ли где суве земље, а он оде и нађе много људских лешина и почне чапати и јести, те се тако забавио да се за три дана није вратио. Онда Ноје пошаље голуба и он оде и падне на земљу и до кољена загази у крв, зато су му ноге, веле, остале црвене, а гаврана је бог проклео те је поцрнео и увјек лешину тражи да једе.“ (14. стр.53).
Гавран је птица која припада „нечистим“ табуисаним птицама у Левитској књизи са орлом, кукавицом, лабудом, црвеном луњом, ејом, ишаром, дивљом гуском, родом, чапљом, вивком и још неким птицама. Морана – Богиња смрти, трећи лик Велике богиње, често је узимала лик гаврана.

Месец орлића. Месец зимске краткодневнице би почео око 29. децембра, у ноћи пуног месеца, припада орлићу – орлу, и царићу. Видели смо пре, гавран је атрибут старог, изнемоћалог зимског сунца. У овом месецу се рађа ново сунце – Божић, то је млади Орлић. Он је бљештаво бео као светлост и снег. Орлић је млад, виђа се у овом месецу високо на небу кад сунце просијава, он је новорођени млади бог Сунца. Својом бојом царић је душа спаљеног младог храста бадњака, гарав као што су гарава чељад око огњишта или као спаљени храст од удара Перуна. Гарав као деца што прескачу Ивањске ватре. Спаливање живог орла у Хелиополису, својевремено је замењено у време биљног календара, спаљивањем бадњака. У Египту се дуже задржао обред спаљивања орла.

Месец сокола. Дванаести месец овог календара почиње око 26. јануара и даље припада породици орлова – ловаца сокола и петла. Соко је као и орлић симбол небеског почетка, младог сунца, због своје снаге и лепоте, он је краљ птица. Он је атрибут Хорса, бога небеских простора. Он је небески ловац. Његов божански лик је човек са главом сокола. Соко је као и певац симбол излазећег сунца. Симбол је надмоћи и победе, над богињом смрти. Морана се бори са Кирком – Соколицом, пророчицом која улива наду онима који живе у мраку.

Месец креје. Последњи месец Матер Све – Богиње птице је тринаеста лунација месеца која почиње око 22. фебруара и припада креји, жуни, детлићу и чворку. То је месец хладних ветрова и оскудице у храни. Креја је најбучнија птица у овом периоду. Креће се у близини људских станишта, краде храну и јаја домаће живине. Својим гласом имитира многе гласове животињског света из природе. Верује се да је научила људе да говоре. Поред врабаца и ситних птица, које се крећу у јатима око људских станишта, у овом месецу доминирају пузавице из реда детлића. Трагајући за храном, црвима и инсектима испод коре дрвета, стварају врло карактеристичне звуке. Ти карактеристични звуци ударања кљуна о дрво наговештавају крај зиме.
Нова година „календара по птицама“ је почињала о Ускрсу, у ноћи пуног месеца, после пролећне равнодневнице и месеци би се смењивали сваким следећим пуним месецом, месец би имао 28 дана, а година 13 месеци, плус један дан.
Тако би први месец био месец Роде и почињао у овој 7515. години у 21.03. и трајао 28 дана до 18.04. Припадале су му ластавица, кукавица и ждрал. Други месец је био у знаку препелице, јаребице и голуба од 18.04. – 16.05. Трећи је месец патке – гуске од 16.05.- 15.06. а прати их шева и дроздови ). Четврти је месец летњег сунцостаја у знаку орла од 15.06.- 13.07. Пети месец припада јастребу од 13.07.- 10.08 а прате га кобац и ћук. Шести месец је месец голуба од 10.08.-8.09. а прати га гугутка (кумрија). Седми је месец јесење равнодневнице и припада свраки од 8.09.-6.10. а прати је сеница и друге ситне птице. Осми је месец ждрала од 6.10.- 3.11. а прате га селице, патка, гуска и рода итд. Девети је месец сове и почиње од 3.11.- 1.12. прате је вране и чавке. Десети је месец гаврана од 1.12.- 29.12. Једанаести месец зимске краткодневнице је месец орлића и царића. Почиње 29.12. и траје до 26.01. Дванаести месец је месец сокола од 26.01.- 23.02. прати га петао. Тринаести месец је месец креје од 23.02.- 21.03. прате је жуна, детлић и чворак.

Идеју о “календару по птицама“ пронашао сам у југозападној Србији на простору где живим, пошто сам спознао развој „културе облутка“ и неколико старијих митова о постанку света. О Богињи птици говоре и бројни антички митови, и бројни савремени истраживачи, Марија Гимбутас, Роберт Грејвс и други.
И тако смо добили реконструкцију „календара по птицама“ или бар потврду да је овај календар некада постајао код европеида, а да му је порекло са простора „културе облутка“, јер смо већ утврдили да је рећ о култури са простора Балкана, одакле потичу и освајаћи Британије, Пелазги, Филистејци и Крећани. И да је за разлику у „Балиматовој књизи“ у Подунављу година почињала доласком роде, што се може поклопити са првим пуним месецом после пролечне равнодневнице кад птице почињу да легу јаја у времену Ускршњег поста и Ускрса.
Народ у мом крају, који још чува своје тотемске претке у именима птица, што је верујем, старија верзија тотема од животињских и припада времену сакупљача, који је морао знати и орјентисати се у времену, још и данас користи прастара искуства. Кроз читав низ обичаја, обреда и веровања он се орјентише у времену, предвиђа климатске промене, обавља одређене послове у зависности од понашања птица. Упоређујући табуисане птице из „Књиге левитске“ са табуисаним птицама у Енглеској, Грејвс је претпостављао да су је Израелци преузели од Филистејаца, намерно не помињем Кумријце, који су заузели Велс (Кимерија, најстарија словенска земља – Асов) , и да је вероватно записана у 9. веку п.н.е. А да су ови табуи у Енглеску морали стићи пре, са освајачима или имигрантима из Мале Азије.
У књизи „Индоевропљани“ Војислава Трбуховића: „Сви елементи материјалне и духовне културе најранијих историјски познатих ИЕ- Лувита, пореклом су из области наше Стицхбанд – керамичке културе и то потиске и винчанске групе. Ово је нарочито видљиво на материјалу из Чатал Хуyук-а, Алаца Хуyук, Буyук Гуллуцек-а и других налазишта Мале Азије. Могли бисмо чак и детаљније рећи да су ИЕ народи у ову област дошли баш из оне области винчанске културе у југозападној Србији, где налазимо не само аналогије за покретни археолошки материјал, него и архитектонске објекте који су везани за одређена религијска, дубока духовна схватања. Такође треба нагласити да је баш у језичком смислу, та област врло блиска подацима првих писаних извора о области у којој су живели и језику којим су се служили Лувити. (10. стр.300)
Коначно, идући за надимцима, презименима, топонимима и веровањима у мом крају дошао сам до Грејвса, Лувита или Левитског закона табуисаних животиња и птица, оних истих Лувита које проналази Војислав Трбуховић на просторима Арзаве у Малој Азији насељених из области југозападне Србије, где теку четири реке с именом Рзав. Спаићева на просторима одакле Грејвс сматра да су дошли освајачи – имигранти у Енглеску, налази Српску гору (Ђебел Сербал) и брдо Небо. И баш у југозападној Србији, чије воде сабирају Рзави, налази се планина Небеска (Небо), а народ са споменутих простора још увек чува своје тотемске претке – птице и по строгом се држи греха убити и јести : орла, јастреба, гаврана, врану, сову, ћука. Селице: роду, чапљу, лабуда, ласту и плус оне које су племенски тотеми.
Читав Подунавски простор и централни Балкан познају жртве перади, „птичије жртве“. Све до преласка Словена у хришћанство, па и после тога, приношене су бескрвне жртве Богу свемира и целе природе и плодности Богу Роду (9. стр.209). Род (можда Рода) је било најстарије словенско божанство.